Da se na lažemo, svako od nas, čak i mi, filmski kritičari poznati u celom kraljevstu, imamo svoje miljenike. Nepisana etika jedanko nepisane sturke nalaže da svakom filmu pristupamo neutralno, sedeći na našoj uzvišenoj mermernoj klupi, daleko iznad oblaka koji okružuju Olimp sedme umetnosti, i tu donosimo pravične presude o delima koje skromni plebes mukotrpno pravi i potom stavlja pred naše noge. Na žalost, ili možda sreću, to nije izvodljivo - u svakom od nas, ispod oklopa indiferencije, kuca srce za delima malog broja ljudi. U mom srcu posebno mesto zauzimaju filmovi Deni Bojla.




Zašto?

Nisam pogledao ni jedan njegov film koji mi se nije dopao. Šta više, većina njih su mi omiljeni i ne propuštam priliku da ih ponovo pogledam. Ali, ono što njega izbacije u mom vrednosnom sistemu od drugih, jednako genijalnih režisera jeste njegov ospeg. Teško mi je da zamislim koja to priča ne bi mogla da bude ispričana kroz film Deni Bojla.

Čak i naučna fatnastika o posadi broda koji mora da spase umiruće Sunce.

Da, oštroumni čitaoče, o tome se radio u ovom filmu.

Multinacionalni tim astronauta se kreće prema Suncu sa mega-giga bombom koja bi trebala da oživi posrnule reakcije na našoj zvezdi ili će se čovek pridružiti beloglavom orlu.

Odmah da istaknem, prva polovina je snažna i više nego upečatljiva. Veoma uverljiva scenografija prikazuje unutrašnjost broda, dok kompjuterski generisane sekvence prikazuju spoljašnjost svemira. U ogromnim pronstranstvima, film nam poetično pokazuje, a manje govori koliko je čovek mali i beznačajan, što je tema koja se kroz razne oblike vrti od samog kraja. Prikazi Sunca i Merkura su savršeno izrežirani i verujem da će dostići nivo sekvenca iz ''Odiseje 2001''.

Posadu tumače solidni glumci iz svih delova sveta, verno imitirajući njihove likove. Njihovi odnosi su veoma zategnuti i svako ima svoj karakter i na drugačiji način posmatra misiju. Iako svi angažovani glumci izvode svoje uloge dobro, niko ne iskače, niti je neko manje važan, što je veliki uspeh Bojla. U ovom filmu postoji samo jedna zvezda, a to je Sunce (na žalost, ovo nisam sam ja smislio već čuo u dokumentarcu o snimanju filma).

Nazovi problemi počinju u zadnjoj trećini. Tu se kamera menja i postaje više ''bojlovska'', tenzija raste na sve strane, ljudi prestaju da ginu u degutantnim nezgodama (svemir je izgleda, dosta opasno mesto) i počinju da se ubijaju i samoubijaju. Po meni, taj deo je sasvim nepotreban i uspeva da odvede film u sasvim suprotnom pravcu od onog koji gradi tokom prvog sata. Kao da je Bojl pokušavao da pokaže da spajanje polu-naučne fantastike i polu-trilera proizvodi - polu-sranje.

Naravno, oštro objašnjenje u stlu: ''ali, moraš to da shvatiš kao metaforau za tra-la-la'' bi i u ovom slučaju moglo da opravda sve; doduše, pomoću iste tehnike, mislim da bih ja bio u stanju da objasnim kako je film ''Fantastic 4: Rise of the Silver Surfer u stvari najdublje ostvarenje do sada snimljeno, ali i dalje svi znamo da smo ga gledali samo zbog Džesike Albe.

Da ne preterujem, kraj ''Sunčevog sjaja'' u opšte nije katastrofa, ali je pokvario ono što je moglo da postane automatski klasik.

I pored toga, ako vas naučna fantastika bar malo zanima, preporučujem vam da pogledate ovaj veoma dobar, iako ne savršen film.

Sa druge strane, ako vas naučna fatnastika ni malo ne interesuje - zašto ona u opšte čitate ovo, majku mu?!