Ako postoji tema koju je srpska kinematografija izdrljala do besvesti, to je raspadajuća ili stagnirajuća ekonomsko/socijalna situacija. Domaći stvaraoci nisu bili previše orni da direktno kritkuju uzroke lošeg stanja (sa razlogom), ali zato nikada nisu bežali od turobnog opisa jednako turobnog svakodnevnog života.



Na prvi pogled, i ''Hadersfild'' takođe upada kategoriju srceparajućih kuku-gde-nam-idu-životi priča.

Igor, mladić koji je napustio zemlju tokom ranih 90-ih i odselio se u Englesku vraća se u Zrenjanim nakon 10 godina. On je stvorio novi život u malom Hadersfildu, ali ipak želi da ponovo stupi u kontakt sa starim drugovima. U neku ruku, on je samo katalist priče - njegova je zaokružena i daleka, a boravak u zemlji unapred ograničen.
On se vraća novom/starom životu u Engleskoj, dok njegovi srednjoškolski prijatelji, Raša, ogorčeni autor i posrnuli pesnik, Dule, ambiciozni ali smotani poslovni čovek i Ivan, lečeni mentalni bolesnik moraju da ostanu.

''Hadersfild'' je adaptacija dramskog teksta popularne predstave, pa je i sam film prilično statičan i orjentisan na dijaloge, iako kadrovi pustih stambenih blokova i ofucanih zgrada stvaraju dobro atmosferu.
Glavni fokus su životi likova i način na koji se oni razotkirvaju kroz šale, podbadanja i svađe starih školskih drugova.
U tome film zaista sjaji.

Raša, Dule i Ivan su poput osa X, Y i Z kordinatnog sistema, celina sastavljena iz nedodirujućih delova.
Raša, razočaran u svaki aspekt života, prešao je u mračni nihilizam i negiranje gotovo svega - normalno na njega stoji Dule, koji se vraški trudi da se izdigne iznad proseka, ali uspeva samo polovično, istovremeno uviđajući da nešto kritično fali. Ako bi njih dvojica bili X i Y, onda je Ivan Z osa, osoba koja je bila beskrajno zainteresovana i oduševljena svetom, ali nesposobna da kroz njega prođe neoštećenog uma. On živi u narkoleptičnom snu jakih anti-psihotika, zamrznut između užasne prošlosti i nikakve budućnosti lečenog mentalnog pacijenta u Srbiji. Lepota filma je u činjenici da on prenosi njihove napore, ma kakvi oni bili i koliko god se međusobno razlikovali. Svako od njih se trudi da sopstvene živote promene na bolje i pronađu neki uspešni metod življenja.

Čak i oni koji naizgled ne čine ništa, kao što je Raša, u stvari pokušavaju da prežive - ne Srbiju i prošlost ratova, sankcija i sveopšte dekompozicije, već Život - to divno, ali i često gušeće, strašno i zbunjujuće mesto.
Sva trojica traže neku naznaku sreće i mira, a na kraju, sasvim neočekivano, neki od njih je i dobijaju.

Podela uloga sprovedena je fantastično i svi glumci zaslužuju bonus na svoje plate. Međutim, Vojin Ćetkovć(Dule) i Nebojša Glogovac(Ivan) zaslužuju mnogo više: prvi zato što je odabrao ulogu koja iskače iz njegovog profila koji (na žalost) počinje da se formira u domaćoj kinematografiji, a Glogovac zato što njego prikaz mentalno obolele osobe, inače veoma teškog lika, jeste jednostavno neverovatan; jezivo realni monolog kroz koji otkriva istoriju bolesti njegovog lika predstavlja najsnažniji deo ovog ostvarenja.

Ukoliko vam se pruži prilika da pogledate ovaj film, nemojte je propustiti. Verujem da neće dugo biti u bioskopskim repertoarima, ali će se verovatno pojaviti u omiljenim video klubovima zemlje - trafikama. Ako se to desi, kupite svoju kopiju, jer će te tako posedovati mali, ali brilijantni deo savremene kinematografije Srbije.