Veoma retko se pojavljuje ostvarenje koji poseduje atribut toliko jak da je u stanju da sve ostale elemete filmske umetnosti (ili zanata) složi u savršenu harmoniju. Kao kod mehaničkog prikaza sunčevog sistema, u slučaju ovog filma, sijalica oko koje se sve vrti jeste, bez preterivanja, savršen scenario.



Džuno je šesnaestogodišnja devojka koja nimalo dramatično otkriva da je trudna.

Ona je nekonvencionalna, slobodoumna i oštrog jezika, bez blage predstave šta želi da radi u životu; otac njenog deteta je jednako izgubljen, osim u naporima ka atletskom postignuću, koji čudno pristaju njegovom spoljnom izgledu i alternativnim interesovanjima.
Nakon nekoliko odbačenih opcija, Džuno odlučuje da dete stavi na usvajanje, samo što sama nalazi naizgled savršeni mladi par koji očajnički želi sopstveno dete. Film prati tok njene trudnoće.

Za razliku od drugih dobrih scenarija koji se ističu svojojm originalnošću ili neobičnim premisama, ovaj osvaja čistom genijalnošću dijaloga između glavnih likova, tojest interakcije Džuno sa svojoj okolinom. Svi propratini likovi su obični: najbolja drugarica, otac, maćeha, japi buduća majka i njen neuspeli roker muž; međutim, kada dođu u kontakt sa Džuno, koju glumi više nego dobra mlada glumica Elen Pejdž (uloga sumljivo miriše na oskara), stvari postaju urnebesne - ona je drugačija i svoja, a u isto vreme potpuno iskrena. I govori sa jezikom koji zaista podseća na osobu tog godišta.

Iako film definitivno vuče ka indi stilu, kamera, fotografija i muzika ostaju nenapadne, kao da i same slike i zvukovi upućuju na dijaloge i likove, a ne otkačene animacije ili slični nepotrebne elemente. Da je ''Džuno'' radio-drama, ostvarenje bi bilo jednako efektvino.

Kasniji problemi su predvidljivi, odnosi likova ulaze u krize da bi se popravili, a kraj ispada očekivano srećan. Ipak, to ni malo ne kvari celokupan doživljaj, inače postignut unutar 1 čas i 30 minuta.

Delom drama, delom komedija, ali u celini veoma dobro napisan i još bolje odglumljn mali-veliki film.