18. maja, 1980, Ian Kertis (Ian Curtis), pevač britanske grupe Joy Division, obesio se pred zoru u svom domu. Iako je njegov bend prestao da postoji to isto jutro, njihovo muzičko nasledstvo, kao i njegov uticaj na modernu kulturu, ostali su veoma živi. Film o nastanku ovog sastava, posmatran kroz Ianov život, pokušava da implicira svaki mogući razlog za njegovu ''žutu minutu'', samo da bi na kraju došao do istog odgovora koji važi za većinu, poznatih i nepoznatih samoubistava: ko zna?




Zašto, o zašto si se ubio, Iane sine!

Nema pravog darkerke/a koji nije bio ili jeste fan grupe Joy Division; njihov opus jeste skroman, ali je zato količina mračnih emocija poput depresije, melanholije i generalne distrofije dovoljna za ceo život stvaralaštva. Većina tog depresivnog inputa došla je od pevača, Iana; ostatak očigledno nije bio toliko tužan, budući da su nakon njegove smrti formirali New Order, jednako uspešan ali ni blizu tako negativno težak bend.

Ova muzička biografija počinje pri kraju Ianovog život, i ne daje nam pregled njegovog odrastanja.
Realno, možda je to i nepotrebno, budući da je čovek bio gotovo i dalje klinac kada se obesio (23 godine), pa nema potrebe za dubokom retrospektivom.
Mladi Ian odrasta u Maklensfildu, delu mnogo većeg Mančestera, gde ide u školu, puši, sliča ploče, piše pesme koje niko ne čita i ponekada se radi sa teškim lekovima za starije građane.
Jasno, ovo nije dovoljno, pa se uskoro ženi sa ''dugogodišnjom'' devojkom Deborom (koja je prikazana kroz vrlo prizemni pristup Samante Morton) i nalazi posao u službi za zapošljavanje. Ne prolazi više od pola sata filma pre nego što njih dvoje žive samostalno u svojoj kući, zaposleni na stalnim radnim mestima. Kao mladi u Srbiji danas!

Logično, sledeći korak za njega jeste da preuzme ulogo pevača indi benda i doživi gigantsku popularnost. Gledajući sa strane, Ian je bio kreten što se ubio - sve mu je išlo od ruke, iako se on, naizgled, nije posebno trudio.

Ipak, priča ne prestaje da se gradi oko njegovog samoubistva, koje nesumljivo dolazi. Dok se život odvija oko njega, gledaoci postaju detektivi koji proveravaju sve moguće faktore, tražeći ''srebrni metak'' koji ga je gurnuo preko ivice.
A njih ima više nego što može da se prebroji, unutra i spolja.
Čak i sami film vizuelno govori takvim jezikom: kadrovi su dugi i spori, sobe prazne a ostali likovi veoma ćutljivi; sva pažnja je na Ianu, kog dosta dobro tumači Sem Rajli. Na žalost, njih dvojica odlučno odbijaju da pruže ili bar ukažu na direktan odgovor. Kakavi sebični gadovi!

O njegovom unutrašnjem svetu dobijamo samo naznake; da li se unutra nalazi nešto slično lošoj nadrealnoj poeziji, koja samo izgleda kompleksno i duboko, a u stvari je lupetanje; ili se zaista iza njegovih tužnih očiju krio lavirinti genijalnosti iz kog je jedini izlaz bio omča.
Opet, film nam daje samo slegnuta ramena. Ovo čak nije ni slučaj ''neka svako donese svoje zaključak'', pošto nema dovoljno podataka. Ili ih ima previše.

Režiser Anton Corbin, kojem je ovo prvi dugometražni film, nakon karijere u muzičkoj videografiji, koristi previše jeftinih trikova: sve je snimljeno u crno-beloj tehnici, emocije su uglavnom zaravljene a scene, pre svega enterijera kao izvučene iz stripova Frenk Milera.
Za mene, crno-belo predstavljaju najveći problme; kao i kod fotografije u toj tehnici - mnogo je teže napraviti upečatljiv prizor u boji nego u nijansama sive.

Muzika, očigledno bitan element, savršeno je odabrana i verno prikazuje njihovu/negovu stvaralačku genezu, a scene nastupa izgledaju veoma uverljivo (osim plastične publike, očigledno iste na celom Britaskom ostrvu). Iako se spominju i drugi umetnici iz tog perioda, Sex Pistols i David Bowie, na primer, njihov uticaj je takođe neuhvatljiv. Jedina figura iz tog perioda koja igra neku veću ulogu je novinar/producent Toni Vilson.

Jedini stvarno zabavan i neočekivan segment filma jeste humor, prikazan kroz glasnog, vulgarnog i vrlo površnog menadžera Roba (Toby Kebbell), koji je savršen antipod Ianu. Rob tačno zna šta je sreća i želi što više nje na svom bankovnom računu. U mnogim užasno depresivnim situacijama on je jedini optimistični glas koji daje dah svežine u tom smorenom univerzumu; očigledno nije uspeo da pomogne u stvarnosti, ali filmu pomaže nesagledivo.

U poslednjim minutima, crni dim kulja iz peći krematorijuma u kom Ian Kurtis postaje ugljenisani prah, a film po poslednji put pita: zašto nas je ovaj mladi, talentovani čovek ostavio tako rano?
Ja imam odgovor: nije više želeo da živi, pa se zbog toga obesio u kuhinji.
Možda ne previše poetično ili inspirišuće, ali za mene - najtačnije.


Minusi: previše napadne režije, crno-belo, traženje odgovora tamo gde ih nema
Plusevi: teška atmosfera i muzika