''Southland Tales'' je jedan od onih filmova kod kojih ne osećam potrebu da pazim šta vam otkrivam.
Želite da znate kraj? Nema problema - neki klinac raznese cepelin i sve na njemu sa slučajno nađenim raketnim lanserom dok, zajedno sa policajcem i njegovim bratom blizancem/duplikatom, levitira na krovu kombija za sladoled.




Šta sve to znači? Ni ja sam nemam pojma.

Film koji je proslavio režisera ovog ostvarenja, Ričard Kelija je ''Doni Darko''; sa svojom tripoznom/običnom radnjom, odlično izabranom muzičkom podlogom i nežnom atmosferom koja je na trenutke strašnija od mnogo krvavijih horora, film je postao kul-klasik u roku od svega nekoliko kratkih godina.

''Southland Tales'' dolaz iz sličnog kreativnog mesta, osim što su njegovi kreatori ovog puta šutnuli sve filmske i pripovedačke norme kroz prozor. Film izgleda kao kolaž sanjarenja autističnog deteta koje preskače između nekoliko stotina TV kanala.
To, međutim, nije njegov glavni problem.
Za mene, prava zamerka jeste dosada.
Gledajte ga od kraja, sredine ili početka, nije bitno - priča je do te mere konfuzna, likovi nejasni, a radnja skokovita da ne postoji ni malo podsticaja za gledaoca da sazna nešto novo i samim tim, nastavi sa gledanjem.
Voleo bih da se pojavi verzija DVD izdanja sa svakom pojedinačnom scenom, ali da su izmešane bez bilo kakavog reda. Sumljam da bi rezultat bio drugačiji od trenutnog.

Naravno, ipak postoji nekakav zaplet, koji okvirno glasi:
Nakon nuklearnih napada na Teksas, počinje 3. svetski rat, a SAD postaje policijska država, sve sa mobilizacijom i kontrolom unutar-državnih granica. Na delu LA koji se zove Southland Bokser Santeros, kog glumi apsurdno istetoviran Dvejn ''The Rock'' Džonson, povezan je sa Republikanskom Partijom, jednog dana nestaje u pustinji. Zajedno sa bratom-blizancem lokalnog policajca (iznenađujuće dobar Šon Vilijams Skot), postaje upleten u zaveru neo-marksista koji se bore protiv opresivnog sistema, kao i grupe ljudi koja je izmislila čist i beskrajan izvor energije, lociran na velikoj platformi nedaleko od američke zapadne obale.

Ne zvuči tako konfuzno, zar ne? Verujte mi, ovo bi bilo kao da se roman ''Rat i mir'' opiše sledećim rečima: ''Napoleon napada Rusiju, ali neuspešno''. Priča ''Southland tales'' vezuje još eks-porno glumicu (koju tumači neverovatno sesksipilna Sara Mišel Geler), dilera oružija, poludelog, korumpiranog policajca i više desetina likova i nekoliko pod-radnji. Valjda...

Lepo je biti originalan, ali je još lepše biti originalana i smislen.
''Southland tales'' uspeva na prvom fronut neviđeno... samo da je malo pretočeno u drugi, ovo ostvarenje moglo je da bude novi ''Čudni dani''.

Ovako... rezultat nije katastrofalno loš kao što se čini.

Zamislite da odete na izložbu, a unutar muzeja nađete samo prazna platna na kojima su ispisane uvrede u prvom licu (tipa ''Ti si budala''). Ne bi izašli besni niti uvređeni; možda bi čak bili delimično zabavljeni. Jedno je sigurno - nikako ne bi vratili i ponovo bacili pogled.

Plusevi: ideja/ideje, hrabrost da se ovako nešto pusti komercijalnim putevima
Minusi: linearnost ili bilo kakava srodna pripovedačka tendencija, nepotrebne animacije