Jeste nekada imali onaj san u kom vidite nešto jako poznato, recimo vašu ulicu? Međutim, iako je to ta ulica, vidite je na neki sasvim drugačiji, neobičan način – ne posebno dobar, ne posebno loš – samo drugačiji. Ovaj film je sličan, samo što kroz tok filma taj san polako postaje košmar.


I to mislim kao kompliment.
Ne sećam se da je nedavno neki film uspeo u meni da probudi tako jak osećaj mučnine i teskobe (osim, možda ’’Izgubljenih stvari’’) kao ovaj. Iako počinje sa izrazitim ’’već viđeno’’ osećajem, priča se postepeno razvija u višestruku agoniju pojedinačnih likova iz koje naizgled nema izlaza. Bez da se izrazito trudi da to postigne, ovaj film uvlači u sebe.

Što je baš neobično – sama radnja je već često korišćena – iz različitih razloga, dva brata odlučuju da opljačkaju juvelirnicu svojih ostarelih roditelja. I to bez oružija, tako da niko ne bude povređen. Ovaj amoralan plan ne prolazi dobro i posledice njihove odluke prikazuju se iz nekoliko perspektiva.

U početku, ova tehnika nervira jer je u poslednjih nekoliko godina previše korišćena. Na sreću, veteran filmske industrije, režiser Sidney Lumet koristi je na malo neobičniji način i tako anulira svako zamerku. Kroz nju, glavni likovi u tumačenju Itan Hok i Filip Simor Hofman dobijaju šansu da pokažu šta znaju. Na sreću gledalaca, obojica znaju veoma mnogo i dočaravaju svoje likove užasno uverljivo, pogotovu Hok, čiji lik mlađeg, nesigurnog i podložnog brata predstavlja pravo osveženje.

Pored svih ovih aduta, film najviše isijava na sitnicama: način na koji Hofmanov lika prihvata još jedne loše vesti nakon što shvata da je sve propalo; Hok koji pokušava da laže, svestan da neće uspeti; tihi bes njihovog oca (kog takođe tumači više nego uverljivo Albert Fini) zbog nesposobnosti policije da mu pruži odgovore... svi oni daju veoma teško opipljivu atmosferu potpunog kolapsa ličnih života, uz svesnost svih učesnika da nema izlaza, bar ne onog koji će im omogućiti od ostanu dobri ljudi.

’’Pre nego što đavo sazna da si mrtav’’ veoma efektino podvlači staru poslovicu: vrag je zaista u detaljima.

Plusevi: minuti i minuti golih grudi Marise Tomei; zajedničke scene Hoka i Hofmana
Minusi: sjajno sklopljen, prefektno odglumljen i napisan, ali ujedno i užasno deprimirajući film