Manoj Nelijatu Šjamalan (poznat kao M. Night Shyamalan) treba da zahvaljuje svom izabranom božanstvu što je njegov prvi primećen film bio ’’Šesto čulo’’. Da nije bilo tog super-hita, ovaj čovek nikada ne bi mogao da napravi film poput ’’The Happening’’.

Na žalost, time ne želim da kažem da je on svoj uspeh iskoristio da plasira kontroverzne, umetnički beskompromisne filmove, već da je time dobio kredit da pravi komercijalni i kritički neuspeh iznova i iznova. Pravo je pitanje koliko dugo može da nastavi sa ovim tempom, pošto njegova silazna skala dobija na negativnom zakrivljenju.

’’Šesto čulo’’>’’Nesalomivi’’>’’Znaci’’=’’The Village’’>’’Lady in the Water’’>’’The Happening’’.
Sa jezom očekujem sledeći film.

U principu, ne može se reći da ’’The Happening’’ podbacuje na nekom planu katastrofalno – film je slab na svim planovima. Zaplet prati nastavnika, njegovu ženu i prijatelja sa malo ćerkom koji pokušavaju da pobegnu nervnom agensu koji se prenosi vazduhom. Ako vas zakači, neke čudne, savršeno nenaučne stvari se dogode u vašem mozgu, a vi jedino želite da izvršite samoubistvo. Po mogućnosti na neki tragi-komični način, poput bacanja pod gigantsku kosilicu za travu ili udaranja glavom u prozore. Dok se većina istočne obale SAD samoubija, naši junaci beže... negde.

Zvuči poznato?
Jasno da zvuči, to je tema koju je Manoj reciklirao u svakom filmu do sada – slabo shvatljiv i sveprisutan užas koji napada iz prikrajka, a protiv koga klasične filmske horor-odbrane poput svete vodice, armiranih autobusa ili starih, dobrih sačmara nikada ne funkcionišu. Nadam se da će ovaj režiser jednog dana snimiti klasični zombi horor, jer umirem od želje da vidim kako bi se njegovi likovi branili od hodajućih mrtvaca. Verovatno recitovanjem loše poezije, ali ni to ne bi uspelo.

Svetle tačke su donekle uloge – Mark Volberg glumi relativno uverljivog profu koji pokušava zdravim razumom da nađe izlaz, a prelepa Zoi Dešanel njegovu skoro-pa-nevernu suprugu Almu. Ipak, i njih dvoje deluju veći deo filma pogubljeno i/ili naduvano smoreno, što nije nerazumljivo, pošto je to generalni utisak koji film ostavlja.

Jasno, Malaj koristi i druge fore iz starih filmova – tu su desetine i desetine kadrova zlokobnog šuštanja lišća, izolovane seoske kuće i zabiti putevi. Ipak, razumem ga... u životu je lakše biti lenj nego ono drugo. Isto važi i za filmove.
A kvazi-ekološka poruka na kraju je jednostavno previše jeftina da bi se komentarisala.

Ipak, pored svih mana, scenario i scene dijaloga su ubedljivo najlošije. Neke od njih u toj meri da daju filmu nenadano komične momente:

Policajac: Danas je malo hladnjikavo, zar ne, Sal?
Taksista: Možda malo...
Vetar duva, policajac puca sebi u glavu, taksista izlazi iz kola, uzima njegov pištolj i čini isto.

Žena, dok gleda vesti u restoranu: Majko božija, kakvi su ovo teroristi?

Kakvi su ovo teroristi?
Kakvi teroristi inače mogu da budu?
Dobri teroristi? Teroristi sreće i dečijih pesmica?

Ima ih još, pa ako ste stvarno raspoloženi za mlak horor masovne katastrofe, pogledajte slobodno ’’The Happening’’; možda se neočekivano nasmejete koji put.
Ako želite da pogledate dobar mas-kat horor, pogledajte ’’Izmaglicu’’.


Plusevi: konačno, dete u filmu M.N. Šalajmana koje se ne ponaša kao Dalaj Lama
Minusi: najprominentnije - scene dijaloga, difuzna priča koja više dolikuje nekom studentskom filmu