Jedan od razloga zbog kojih sam prestao da gledam seriju ''South Park'' jeste, osim ličnog osećaja da je kvalitet humora opao, činjenica da su tokom poslednje 2 godine svi počeli da je gledaju. U razgovorima, preko FaceBook profila i čega sve ne, odjednom su svi počeli da bacaju reference na Kartmena, Stena i ovu ili onu epizodu. To mi se nije svidelo ni malo.

Znam, znam... šta da kažem – očigledno sam pomalo elitista. Pre bih rekao da to nije stvar prestiža, već procene da je nešto ultra-popularno najverovatnije i bezvezno. Slični osećaj sam imao dok su mi razni ljudi preporučivali da obavezno pročitam ’’Da Vinčijev kod’’, iako su pre ovog remek-dela poslednji put čitali knjigu u 6. razredu osnovne. Ne želim da pročitam ’’Da Vinčijev Kod’’, makar bio najbolja knjiga od ’’Paranoje u Las Vegasu’’.

Tokom poslednjih meseci, činilo mi se da me isti ljudi nagovaraju da pogledam film ’’Voli’’.

’’Super je, baš je smešan i simpatičan’’
’’Jako je zabavan, obavezno, ali obavezno pogledaj’’.

Automatski, ’’Voli’’ je nestao sa mog filmskog radara kao NLO iznad pustinje u Nevadi.
Samo sklop okolnosti koji uključuju moj falični DVD plejer i nesanicu naterali su me da pogledam ovaj crtani film, ako naziv i dalje stoji za kompjutersku animaciju.

Ne mogu da se setim kada sam pogledao nešto ovako optimistično, lepršavo i smisleno.
Voli je robot za čišćenje otpada koji već stotinama godina uredno sređuje površinu Zemlje, pretrpanu kršom svake vrste. U ruinama nekadašnjeg grada, Voli i njegova bubašvaba su jedina pokretna bića, sve iz svemira ne dođe posetioc u obliku sonde pod imenom Eva. Voli se odmah zaljubljuje, a njegova osećanja će ga prevesti preko bespuća svemira, gigantskog broda-megapolisa, pa sve do nove budućnosti letargičnog čovečanstva.

Neverovatno je u kojoj meri je ovaj film efektivan na neverbalnom planu. Voli, Eva i ostali roboti ’’govore’’ samo u naznakama; sve ostalo se postiže mimikom i pokretima. Uprkos tome, sama priča poseduje dubinu solidne naučno-fantastične novele, kao i poruke o budućnosti čovečanstva koja se nazire iza hiper-konzumerizma.

Ali najbitnije, pozitivna energija kojom film zrači ne može da se ignoriše. Ovo je ’’feel good’’ ostvarenje u svojoj najboljoj formi, koje pri tome ne poznaje jezičke barijere i uzraste.

Ko zna, možda ipak pročitam ’’Da Vinčijev Kod’’... ma kakvi, samo se šalim.
To je već previše.


Plusevi: vizuelni stil; priča; većina svega ostalog
Minusi: činjenica da sam ga pogledao sam tek sada...