Ne mogu sam da se dovoljno oduševim u kojoj meri je mala grupa ljudi uspešno vratila moju veru u američke komedije. Iako se na tom imaginarnom brodu kreativnosti nalazi mnogo komičara, glumaca i scenarista, za mene je definitivno samo jedan od njih El Capitano: Džud Epatou.

U ovom filmu, njegova uloga jeste producentska, ali je njegov senzibilitet očigledno postao deo trenutne pop kulture.

Kao što su poznati svetski kritičari oštroumno zapazili pre mene, ovaj film ima samo jednu šalu: dva čoveka u četrdesetim koji se ponašaju kao da imaju 12 godina.

Brenan i Dejl imaju samo oca, tojest samo majku. Kada se ovo dvoje starijih ljudi sretne, zaljubi i venča, njih dvojica postaju braća. U početku se mrze, ali polako počinju da uviđaju da imaju mnogo toga zajedničkog, tojest da su obojica na slični način socijalno retardirana, sebična i razmažena.

Uskoro ulaze u vesele zajedničke poduhvate poput muzičke karijere (ovekovečene u genijalnom ’’Boats n Hoes’’), nesvesni da njihovo ponašanje dezintegriše krhku porodicu.

Iako ima radnju, film se ne bazira na njoj već na odnosu Brenana i Dejla, koje glume genijalno Vil Farel i Džon Rajli. Iz aviona se vidi da je većina scena improvizovana, pošto je većina situacija ili bizarna ili krcata neprijatnim, uvredljivim humorom, a svaka traje bar nekoliko minuta duže nego što bi većina režisera dopustila.

Na sreću, Adam Mekej, koji je odgovoran za ’’Noći u Taladegi’’ i ’’Anchorman’’, nije stranac plemenu čiji je šaman Epatou. Dopustivši da se Farel i Rajli igraju baš kao i njihovi bolesno nezreli filmski alter-ego likovi, napravio je ostvarenje koje je pre svega nepredvidivo, a samim tim i veoma, veoma smešno.

Ne budite uznemireni ako ste se valjali uz smeh dok ste gledali ’’Step brothers’’; očigledno nas, tojest ljudi koje cene ovaj tip humora ima sve više.


Plusevi: glavni glumci; labav scenario; humor koji ćete voleti ili mrzeti
Minusi: ukoliko mrzite tip humora, verovatno ceo film