Smatram da u filmskoj umetnosti postoje nekoliko kategorija ’’čudnog’’: postoji dobro čudno, kao što su dela Terija Gilijana ili Tima Bartona. Na suprotnoj strani spektra, nalaze se loše/uznemiravajuće čudno; ovi filmovi su teži za kategorizaciju, pošto je kriterijum daleko subjektivniji, ali mogao bih da izdvojim recimo ’’Goli Ručak’’ ili ’’The Reflecting Skin’’.

Stvar je u tome što i ’’dobro čudno’’ i ’’loše čudno’’ najčešće odlikuju zanimljive ili bar netipične filmove u svakom slučaju vredne gledanja.

’’Speed Racer’’ je samostalno stvorio novu kategoriju: dosadno čudno.

Kada je najavljen, ovaj rimejk kultnog japanskog crtaća (kultnog u smislu da ga i sada, vise decenija od nastanka, gleda suviše odraslih ljudi nego što bi bilo zdravo) zvučao je kao nešto što će ispasti veoma, veoma kul. Braća Varčovski su najavljivali tehniku snimanja sa bez dubinskog fokusa, tojest igrani film koji bi trebao da izgleda kao crtać.

Kada sam ga konačno pogledao, mogu samo da kažem: čemu? Čemu sve to?
Film i ovako izgleda kao da je snimljen pred zelenim platnom (većina i pored revolucionarne tehnike jeste), a ultra-intenzivne boje koje bi trebale da daju ’’animacioni’’ utisak samo iritiraju.

Priča je, očekivano, smešna i prati avanture Spida (ne kao droga, već brzina), mladića koji se bavi krajnje hazardnim sportom trkanja. Njegova porodica je takođe uključena, a Spid ima stariju, mrtvu braću, mlađu živu i majmuna. Tu su i negativci i dijalozi, ali sumljam da bi neko mogao da ih se priseti.

Jedino pravo iznenađenje jeste glumačka postava: glume Suzan Sarandon, Kristina Riči, Džon Gudman i Emil Herš, madić koji je pokazao veliki opseg u genijalnom filmu ’’U divljinu’’. Mislim da bi samo ovo četvoro glumaca tokom jednog poslepodneva napisali bolji film od ’’Speed Racer’’.

Naravno, sve ovo važi samo ako imate više od 14.
Ostatak podmladka će sigurno naći nešto vredno njihove pažnje.


Plusevi: visokobudžetni dečiji film
Minusi: visokobudžetni dečiji film koji su Varčovski pokušali da proguraju kao nešto mnogo veće