Ukoliko ovako nastavi, 2009 će postati jedan od najboljih godina za domaću kinematografiju sve od... pa iskreno, nemam pojma od kada, ali svakako jeste presedan za koji samo mogu da se nadam da će postati standard. ‘’Beogradski fantom’’ je jedan od najboljih primera velikih mogućnosti lokalne produkcije.

Kao i u slučaju ’’Život i smrt porno bande’’, koreni stvaralaca ovog dela nisu na brdovitom Balkanu, već leže negde tamo daleko, gde je film u globalu uvek težio da dobije publiku i bude zabavan. Ipak, za razliku od drugog, jednako zanimljivog ostvarenja, ’’Beogradski fantom’’ se spretno igra sa onim što ima, ali još spretnije, sa onim što nema.

Najpametniji potez od mnogih takvih koje su povukli njegovi tvorci jeste odluka da se kombinuje dokumentarni pristup sa igranim. Tako, mi slušamo dinamične priče stvarnih aktera o čoveku koji je 1979 izluđivao policiju i oduševljavao građane Beograda svojim vožnjama u ukradenom belom Poršeu, ali ih isto tako vidim dramatizovane.
Ovako, mi ne dobijamo usiljenu priču o likovima koji su jednodimenzionalni, niti neko pokušava da objasni motive glavnog junaka. Stvar je jednostavna: on beži, oni ga jure. Širi okvir i hipoteze dobijamo od dokumentarnog dela, ali do kraja, one ostaju samo nagađanja i privatna mišljenja.

Sama tehnička strana jeste dobra koliko može da bude. Jurnjava je zanimljiva i pažljivo koreografirana, umesto da je samo snimljena uz štap i kanap; glumci su dobro odabrani i spremni da daju prigušene nastupe. Najbitnije, film je poliran do visokog sjaja, jer bez obzira na sadržaj, forma mora da ga prati kako bi potencijal bio ostvaren.

Bez previše daljeg naklapanja, za mene najbolji ’’ne-regionalno-fokusiran’’ srpski film od ostvarenja ’’Sedam i po’’.