Nisam siguran koja je tačna definicija žanra horor filma, ali ’’Poslednja kuća sa leve strane’’ je postigla da se osećam veoma neprijatno tokom gledanja, što nije mala stvar. Iako je u svojoj srži ovo film osvete, način na koji se prezentuje deluje kao neka skupocena studentska vežba koja je dala odlične i veoma uznemirujuće rezultate.

Ovaj film je rimejk originala Vesa Krejvena koji je u svoje vreme napravio pravi skandal zbog eksplicitnog nasilja i seksa. Automatski, novo snimanje takvog koncepta nije zahvalno – želeli to da priznamo ili ne, danas je čovečanstvo mnogo otpornije na scene fizičkog nasilja.

Uprkos tome, režiser Denis Ilijadis uspeva da prenese duh originala. Bazična priča govori o dve mlade devojke koje nalete na porodicu psihopatskih kriminalaca, nakon čega se otvara užasni prozor od nekih 12 časova kada se u spiralu nasilja uključuju i roditelji jedne od tinejdžerki.

’’Poslednja kuća sa leve strane’’ nije spaltter film, niti klasičan horor koji gradi napetost. Umesto toga, Ilijadis daje prizor besmislenog nasilja, koje potom menja aktere (od psihopatske porodice na muža i ženu) ali i dobija na intenzitetu. Svi filmski elementi su prigušeni: kamera je klasična, boje i fotografija takođe. Ovim potezom, sav fokus je na ljudskim telima.

I dalje nisam siguran da li je ovaj film sjajan zbog njegove jednostavnosti, ili pomalo glup i plitak, ali bez imalo sumnje, ostavlja snažan utisak.