Pre nekoliko godina čuo sam priču da Kventin Tarantino radi na 3D porno filmu pomoću neke nove, lude tehnologije. Nakon gledanja INGLOURIOUS BASTERDS, siguran sam da bi i takav film bio fantastičan. Za mene, ovaj čovek ne može da pogreši. P


Da ne želim da vas po svaku cenu zadržim na blogu, ovo bi bio kraj recenzije.
Ali, jupi, početak tek ovo jeste, kraj nije.

Novi film Tarantina (dalje u tekstu: Carokralj) bavi se najnasilnijim sukobom u istoriji čovečanstva, ne računajući 2Pack-B.I.G. feud. U okupirnoj Francuskoj, devojka jevrejskog porekla vodi mali bioskop, okrutni i šarmantni SS oficir lovi neprijatelje države, a grupa američkih vojnika napada nemce u jezivoj gerilskoj kampanji koja uključuje skalpiranja.
Kroz nekoliko poglavlja, njihove priče se susreću i na kraju kulminiraju na premijeri filma o nemačkom vojniku koji je sam ubio 300 neprijatelja za nekoliko dana.

Iza ove lako-prepričljive premise, krije se svet kakav retko viđamo na filmu, a generalno i u drugim narativnim umetnostima. U njemu, špageti vesterni, glupe verbalne komedije i minimalističke, super-nasilne akcije prepliću se oko teških tema kao što je progon Jevreja i to na engleskom, francuskom i nemačkom. Ali, mnogo bitnije, tuđa pravila ne moraju da važe u ovom svetu. Recimo, trivijalna akcija poručivanja i probanja kolača prikazuje se u celosti, sve sa traženjem krema koji je konobar zaboravio. Još bitinije, radnja je savršeno nepredvidiva, i to ne u smislu koja od 2-3 opcije će se realizovati na kraju. U ovom filmu, bukvalno je sve moguće, uključujući sletanje vanzemaljaca na biciklu (to se ne dogodi).

Iako deluje kao ratni film, to ovo nije. Nije ni nekakva varijacija neo-vesterna ili trilera u čudnim okolnostima. Nije komedija, iako jeste na trenutke urnebesno smešan, a konstantno zabavan. Možda su stvari ovako opčinjavajuće u glavi ljudi kao Tim Barton, ali Carokralj je uspeo to i da materijalizuje.

I da, Kristof Valc zaslužuje nominaciju za Oskara.